355 500 произведений, 25 200 авторов.

Электронная библиотека книг » Джефф Нун » Автоматическая Алиса » Текст книги (страница 1)
Автоматическая Алиса
  • Текст добавлен: 10 сентября 2016, 12:49

Текст книги "Автоматическая Алиса"


Автор книги: Джефф Нун



сообщить о нарушении

Текущая страница: 1 (всего у книги 10 страниц)

Предисловие

В последние годы своей жизни фантаст Льюис Кэрролл написал третью книгу об Алисе. Это таинственное произведение никогда не публиковалось и даже не показывалось никому. Только недавно оно было обнаружено. Теперь, наконец, мир сможет прочитать об Автоматической Алисе и её невероятных приключениях в будущем.

Это не совсем правда. «Автоматическую Алису» в действительности написал Зенит О’Клок, сочинитель неправд. В книге он послал Алису сквозь время, зашвырнув её из Викторианской эпохи в 1998 год, в Манчестер, небольшой город на севере Англии.

Боже мой, и это тоже не совсем правда. Это продолжение «Алисы в Стране Чудес» и «Зазеркалья» на самом деле было написано Джеффом Полднем. Зенит О’Клок – лишь персонаж, выдуманный Джеффом Полднем, и любое сходство с лицами ныне живущими или умершими является чисто случайным. Всё то, с чем встречается Алиса в автоматическом будущем, по большей части тоже случайно… целый ряд напастей, даже более причудливых, чем твои сны.

 
Теперь, в трепещущие дни,
Ищу своё успокоенье
Лишь вороша былого прах
И вспоминая те моменты,
Когда беспечно предавались
На Темзе гребле мы
С моей Алисой милой.
 
 
И под раскинувшимся вязом
Я сказку рассказал дитяти,
Что потешалось надо мной,
Моей фантазией нелепой.
Теперь то замужем дитя
За парнем ловким да при деле.
 
 
А я к Создателю готов
Отбыть с оказией ближайшей,
С последней сказкой на устах
Я временем нещадно стиснут?
Про то, как стало то дитя
Автоматической Алисой.
 
 
В свои последние деньки
Охвачен я стремлением
К земле, где сможет избежать
Она редисок времени.
Но всё быстрей спешат часы
К концу стихотворения?
 

Глава I – Сквозь часовой механизм

Алиса начала чувствовать себя очень сонливо от того, что ей нечем было заняться. Как странно было то, ничегонеделанье могло так утомить. Она вжалась ещё глубже в своё кресло. Алиса гостила в доме её пратётушки Эрминтруды в Дидсбери, что в Манчестере, безобразном городе на севере Англии, заполненном дождём, и дымом, и шумом, и огромными заводами, производящими Бог-знает-что. «Удивительно, как это делают Бог-знает-что?» подумала Алиса про себя. «Должно быть, они получают рецепт от кого-то, кто совсем недавно умер?»

Эта мысль заставила Алису так сильно содрогнуться, что она со всех сил сжала куклу, что была у неё в руках. Её пратётушка была очень строгой старой леди, и вручила Алисе эту куклу как подарок со словами, «Алиса, эта кукла похожа на тебя, когда ты в истерике». Алиса думала, что кукла совсем не была на неё похожа, несмотря на то, что пратётушка сшила ей точную (ну разве что поменьше) копию любимого передничка Алисы, замечательно тёплого и красного – как раз того, что сейчас был на ней. Алиса назвала куклу Селия, сама не вполне сознавая причину своего выбора, чем очень рассердила пратётушку: «Алиса, дорогая, ну хоть раз ты можешь сделать что-нибудь с умом?»

Алиса ещё сильнее прижала куклу Селию к своей груди, скрыв её складками своего передничка: ибо молнии бесновалась за окном и ноябрьский дождь лупил по стеклу, будто тысяча лошадей проносилась, стуча копытами. Дом пратётушки был прямо напротив большого, раскинувшегося кладбища, и Алиса думала, что это ужасное место для жилья.

Но самым плохим в Манчестере было то, что здесь всегда – о Боже, – всегда – лил дождь. «О, Селия!» – вздохнула Алиса, – «вот если бы прадядюшка Мортимер был здесь и поиграл с нами!» Прадядюшка Мортимер был маленьким забавным человечком, у которого всегда было припрятано угощение для Алисы; он развлекал её шутками, фокусами и изумительно длинными словами, которым он учил её. Прадядюшка Мортимер был, по словам её пратётушки, «величиной в городе», что бы это ни означало. «Допустим» – сказала Алиса кукле, – он и в самом деле может быть величиной в городе, но когда он возвращается к себе домой, он довольно мелкий. Возможно, у него есть два размера, по одному для каждого случая. Как это должно быть замечательно!» Прадядюшка Мортимер проводил все свои вечера куря трубку, складывая при этом огромные столбики цифр и уплетая огромное блюдо редисок, которые он сам выращивал на огороде. Алиса никогда прежде не видала так много цифр (и так много редисок). Ей не так легко давалась математика (как и поедание редиски), и числа от одного до десяти казались ей вполне достаточными. В конце концов, у неё было только десять пальцев. Зачем кому-то может понадобиться больше десяти пальцев? (Или, если уж на то пошло, больше одной редиски?) Эти пустые раздумья дали Алисе понять, как скучно ей было. У пратётушки Эрминтруды было три собственных дочери (тройняшки, вообще-то), но все они были гораздо старше Алисы (и Алиса всегда затруднялась отличить их друг от друга), так что с ними было не очень-то весело. В Манчестере просто нечем было заняться. Всё, что она слышала, – это постукивание дождя по стеклу и тик-таканье, тик-таканье дедушкиных часов в углу комнаты. Горничная протирала часы этим утром, и их дверка была ещё открыта. Алиса видела медный маятник, раскачивающийся туда-сюда, туда-сюда. Это её весьма, весьма разморило, но в то же время она почувствовала себя весьма, весьма тревожно. В этот же момент она заметила одинокого белого муравья, марширующего через весь обеденный стол в направлении липкой лужицы «Эклеторпова редисового варенья», которую горничная по своей халатности не вытерла, убирая со стола. Алиса только этим утром попробовала немного редисового варенья (которое так любил дядя Мортимер), намазанного на хлеб, но нашла его вкус тошнотворно кислым. Тем временем муравей бежал по головоломке, над которой Алиса провела целое утро, пытаясь собрать картинку из фрагментов, лишь для того, чтоб обнаружить, к своему глубокому разочарованию, что целых двенадцати кусочков из картинки Лондонского зоопарка не хватало. «О, мистер Муравей» – вслух произнесла Алиса (хотя как могла она определить в муравье мистера на таком расстоянии, не совсем ясно), – «как это получается, что Вы так заняты, в то время как мне, такой взрослой девочке, совсем нечего делать?»

Белый муравей, разумеется, не потрудился ответить.

Вместо него с Алисой заговорил Козодой. «Кто улыбается в без десяти два» – прокричал он пронзительно, – «и хмурится вдвадцать минут восьмого, каждый божий день?» Козодоем звался попугай жёлто-зелёного окраса с ярко-оранжевым клювом, живший в медной клетке. Это был очень разговорчивый попугай и это радовало Алису – по крайней мере, ей было с кем пообщаться. Одна беда, Козодой умел говорить только загадками.

«Я не знаю» – отвечала Алиса, которая рада была переключить внимание. «Так кто же улыбается в без десяти два и хмурится в двадцать минут восьмого, каждый божий день?»

«Я скажу, если отопрёшь мою клетку.»

«Ты же знаешь, я не могу этого сделать, Козодой. Пратётушка так рассердится!»

«Ну тогда ты так никогда и не узнаешь» – прокричал Козодой своим голосом, похожим на птичий и человеческий одновременно.

«Так и быть» – подумала Алиса, – «если я лишь чуть приоткрою дверь клетки, большой беды не будет.» И, не успев додумать до конца саму эту мысль, Алиса вытолкнула себя и Селию из кресла и подошла туда, где клетка Козодоя стояла на гипсовом постаменте. «Ты ведь не попытаешься удрать, верно?» – спросила Алиса попугая, но попугай ничего не ответил: он вцепился в жёрдочку и лукавым глазом уставился на девочку. Смотря прямо в этот лукавый глаз, Алиса не смогла сделать ничего лучше, как открыть маленькую медную задвижку и позволить дверке клетки распахнуться.

Ну и ну! Козодой без промедленья выпорхнул из клетки; его яркие перья создали веер цветов, а его скрипучий голос, казалось, заполнил собой всю комнату. «Что же мне теперь делать?» – вскричала Алиса. «Моя пратётушка непременно пожелает перекинуться со мной несколькими парами словечек!» Попугай носился по всей комнате, и Алиса делала всё, что могла, чтобы ухватить его за хвост, но всё без толку. Наконец он влетел прямо в корпус часов; она захлопнула дверку, заперев несчастного попугая внутри. В дверке было окошко, и сквозь него Алисе виден был Козодой, в страшной суматохе пытающийся выбраться. «Пусть это станет тебе уроком, Козодой» – сказала Алиса. Она взглянула на циферблат и увидела, что было почти без десяти два часа дня. Ровно в два каждый день её пратётушка приходила звать Алису на урок писания; Алисе никак нельзя было опаздывать. (Она совершенно не побеспокоилась выполнить вчерашнее задание на правильное использование эллипсиса в фразообразовании: по правде сказать, Алиса даже не знала, что такое эллипсис, кроме разве того, что он состоит из трёх маленьких точек, прямо как вот этот…) Несмотря на её затруднительное положение, стрелки часов, казалось, изобразили подобие улыбки на их луноподобном лице: тогда-то Алиса и нашла ответ на последнюю загадку Козодоя, но когда она заглянула сквозь застеклённое оконце внутрь корпуса часов, смогда увидеть лишь неясные очертания перьев Козодоя, улетающего в часовой механизм.

Козодой исчез!

Алиса искала попугая тут и там, но обнаружив лишь одно-единственное парящее в воздухе жёлто-зелёное перо она решила, что и сама должна забраться внутрь часов. Поэтому она открыла дверку и вкарабкалась внутрь. Внутри часов было действительно очень тесно, особенно когда маятник летел в её сторону. «Этот маятник хочет отрубить мне голову» – подумала Алиса, и подняв глаза кверху заглянула в механизм, чтоб узнать, куда мог подеваться попугай. «Козодой?» – крикнула она, – «ну где же ты?» Но от попугая не осталось и следа! Алиса протиснулась мимо качающегося маятника и начала карабкаться по нему, хотя это довольно непросто, когда в руках Вы держите фарфоровую куклу по имени Селия. Но очень скоро она достигла вершины маятника и теперь её голова упиралась в самый механизм часов, и тик-таканье, тик-таканье казалось очень громким. А этого гадкого Козодоя по-прежнему нигде не было видно.

И тут Алиса услышала перекрывавший тиканье часов зычный голос пратётушки: «Алиса! Иди скорей, девочка!» – прогремел голос. «Время урока! Я надеюсь, ты справилась с заданием!»

«Боже, Боже, Боже!» – запричитала Алиса. – «Что же мне делать? Пратётушка торопится с моим уроком! Мне обязательно нужно найти Козодоя. Он должен быть где-то здесь!» И Алиса вскарабкалась по маятнику ещё выше, пока, с неожиданным эллипсисом…

Alice vanished.

Now I don't know if you have ever vanished, but if you have, you will know it can be quite a fearsome experience. The strangest thing was this: Alice knew that she had vanished, but, even so, she could still see herself! Imagine that, you know that you've vanished, but you can still see yourself! So then, how is it that you know that you've vanished?

But Alice was far too busy to pay much attention to these thoughts; she was presently rushing down – at an ever-increasing pace! – a long tunnel of numbers. The numbers flashed by her eyes like shooting stars in the night, and each number seemed to be larger than the last one. They started out from one-thousand-eight-hundred-and-sixty (which was the number of the present year) and rapidly increased until Alice could no longer see where the count was taking her. Why, to count this far, one would need a million fingers! Ahead of her she could see Whippoorwill flying through the cascade of numbers, until what looked like a very large, and a very angry one-thousand-nine-hundred-and-ninety-eight clamped his numbersome jaws around the ever-so-naughty bird. Alice plummeted forwards (if you can plummet forwards, that is) until she felt herself being eaten up by that very same number.

Down, down, down. Through an endless tubing Alice fell. "Whatever shall we do, Celia?" she said to the doll she still clutched in her fingers, and she wasn't all that surprised when the doll answered, «We must keep on falling, Alice, until we reach the number's stomach.»

"I didn't even know that numbers had stomachs," thought Alice, «Great Uncle Mortimer will be most astounded when I tell him this news.» When suddenly, thump! thump! thump! down Alice came upon a heap of earth, and the fall was over.

* * *

Alice was not a bit hurt: the earth was quite soft, and she jumped up in a moment. She looked around only to find herself standing in a long corridor under the ground. The walls and the floor and the ceiling of the tunnel were made of dirt, and it curved away in both directions until Alice felt quite funny trying to decide which way to go. «Oh Whippoorwill,» she cried, «wherever have you flown to?» And then she heard three men approaching around the corridor's bend. She knew it was three men because she could hear six footsteps making a dreadful noise. But what should come around the corner but a rather large white ant! He was quite the same size as Alice and he had on a tartan waistcoat and a pair of velvet trousers. (Although I suppose you can't really have a pair of six-legged trousers: you can have a sextet of trousers – but that sounds too much like a very strange musical composition.) Dangling between the ant's antennae was an open newspaper which completely obscured his face, and from behind which he could be heard muttering to himself:

"Tut, tut, tut! How dare they? Why, that's disgusting! Tut, tut, tut!" The newspaper was called News of the Mound and if Alice had managed a look at the newspaper's date she would have received a nasty shock, but all her attention was focused on the headline, which read: TERMITES FOUND ON THE MOON! Alice was so puzzled by this news, and the ant was so engrossed in his reading, that they both banged into each other!

"Who in the earth are you?" the ant grumbled, folding up his paper and looking rather surprised to find Alice standing there.

"I'm Alice," replied Alice, politely.

"You're a lis?" the ant said. "What in the earth is a lis?"

"I'm not a lis. My name is Alice." Alice spelt her name: «A-L-I-C-E.»

"You're a lice!" the ant cried. "We don't want no lice in this mound!"

"I'm not a lice, I'm Alice! I'm a girl."

"Are you now? Then I suppose this might very well be yours?" Upon which utterance the ant produced a tiny piece of crooked wood from his waistcoat pocket. "I found it lying in the tunnel, just a few moments ago."

"Why, yes it does belong to me," cried Alice. "It's a missing piece from my jigsaw!"

"Well take it then, and in future may I ask you to refrain from cluttering up the tunnels with your litter."

"I'm very sorry," replied Alice, taking the jigsaw piece from the ant's grasp. It showed the picture of a single white ant crawling up the stem of a flower. "I shall place this in London Zoo, just as soon as I get back home." And she slipped the jigsaw piece into her pinafore pocket.

"But it's only a picture," sniffed the ant, "not a living creature."

"That's quite all right," Alice replied, "because he's going to live inside a picture of London Zoo. Is that today's newspaper?"

"I sincerely hope it's today's paper! I've just paid three grubs for it."

"But it says that termites have been found on the Moon?"

"So?"

"But nobody's been to the Moon!"

"What are you going on about?" the ant demanded. "The humans have been travelling to the Moon for years now! For years, I tell you! What, exactly, are you doing in this mound?"

"I'm looking for my parrot."

"A parrot, you say? This wouldn't be a green-and-yellow parrot, with a big orange beak, who just can't stop asking riddles?"

"Yes, that's Whippoorwill! Where did he go?"

"The parrot, he went that-a-way," said the ant, pointing back down the corridor with one of his antennae.

"Oh thank you, Mister Ant. You've been ever so helpful."

"How dare you, young miss!" exclaimed the ant, raising himself onto his back legs and blocking her path. "You have made not one, but two factual errors: firstly, I am not an ant. I am a termite."

"Oh I am sorry," said Alice. "But surely there's not that much difference between ants and termites?"

"Stupid child! Just because we've both got six legs and two sections, and just because we both live in highly organized societies comprising winged males, wingless females and winged queens, you presume ants and termites to be all but identical. You couldn't be more wrong, dear girl. Why, there's a thousand differences between us!"

"Please tell me one," asked Alice.

"Tell you one what?"

"A difference between a termite and an ant."

"Well, now... let me think... I'm sure there was something... it's in here somewhere..." The termite was tapping his head with one of his antennae as he pondered. "Of course! We termites are vegetarians, while the horrible ants are carnivores. In fact..." and here the termite looked around rather nervously as he whispered to Alice, "ants like to eat termites for breakfast. On toast! I suspect that the ants are jealous because they haven't been found on the Moon. Quite a mound of difference, I think you'll agree?"

Alice did agree, but she wasn't sure why. «What is your name, Mister Termite?» she asked.

But this latest (very polite) question only made the termite even angrier: his antennae fairly bristled with indignation. "And that", he trumpeted, «brings me to your second mistake, for, if you had been paying attention to my previous statement, you would have recognized that I am completely wingless and therefore, logically, I am a female termite.»

"Very well," said Alice, getting just a little exasperated herself now, "what is your name, Mrs Termite?"

"Mrs? Mrs? Do I look like a Mrs? Only the Queen is a Mrs! I told you already that the Queen has wings. What is the matter with you?"

"Oh!" cried Alice, "Miss Termite, you're just too... too... too logical for me!"

"Logical? Of course I'm logical. I'm a computermite."

"Whatever's a computermite?"

"Exactly what it sounds like, silly. I'm a termite that computes. I work out the answers to questions. Now, what is your question?"

"Very well," began Alice, trying her best to keep her anger in check, "what is your name, Miss Computermite?"

"Name?" squeaked the termite. "Names, names, names! What would I know about names? I'm a termite, for digging's sake! Termites don't have names! Whatever next? You'll be asking if we've got bicycles in a minute!"

Just then, Alice heard a trundling noise coming from behind her, and when she turned to look, what should appear around the corner but a male termite, on a bicycle!

It was quite an ordinary bicycle except that it had two sets of pedals (rather like a tandem) which the male termite pedalled at furiously with his middle and his hind legs, whilst clinging to the handlebars with his forelegs. (This is one of the few cases when two plus two plus fore equals six.) Alice knew it was a male termite because of the wings on his back, and she felt rather proud to have worked out this piece of logic, although why he wasn't flying through the tunnel rather than bicycling through it was quite another question. However, the male termite never gave her a chance to ask this question because he was obviously in a terrible hurry; he simply pedalled past Alice and the female termite at a terrific speed, shouting at them as he did so, «Come on, you two, hop to it! The Queen of the Mound has received a question from Captain Ramshackle and we must answer it immediately. Chop chop!» And with that he disappeared around the curve in the tunnel.

Alice was quite taken aback by this whirlwind appearance. "Who on earth is Captain Ramshackle?" she asked of Miss Computermite, but the female termite was already hurrying along the tunnel after the bicycle. "Come on then," the termite shouted back at her, "there's no time for questions, we've got a question to answer!" Alice thought that sentence completely illogical. "Oh dear, Celia," she said to her doll, "we shall never be home in time for our writing lesson now." And it wasn't until after she'd finished the sentence that Alice realized she no longer had Celia in her hands. "Oh bother!" she said to herself. "Not only have I lost Whippoorwill, I've also lost Celia. And not only that, I've also lost myself! Great Aunt Ermintrude is going to be very, very angry."

And with that Alice started to run along the corridor after Miss Computermite.

Глава II – Извивательство червя

Сотни, даже тысячи других термитов присоединились к Алисе в её погоней за Козодоем. Конечно, эти термиты на самом деле гнались совсем не за попугаем: они гнались за ответом на вопрос, который загадочный Капитан Развалина поставил перед Маткой Бугра. Наконец, Алиса сумела сравняться с мисс Компьютермит и немедленно задала ей такой вопрос: «Что это за вопрос, на который вы пытаетесь ответить?»

«О, это хитрый вопрос, в самом деле» – ответила мисс Компьютермит, продолжая бежать по коридору с внушающей опасение скоростью. – «Капитан Развалина хочет знать, какое число, будучи помноженным на себя, даст в результате минус один. И этот вопрос не имеет ответа.»

«Но, кажется, вопрос не такой уж и сложный» – сказала Алиса.

«Как тебе безусловно должно быть известно» – ответила термитиха, – «единица на единицу будет единица, и минус единица на минус единицу тоже будет единица, потому что минус на минус всегда даёт плюс.»

«Неужели?»

«В самом деле.»

«Но мне говорили, что из двух неправд правды не получишь.»

«Это верно в реальной жизни. В компьютерматике, тем не менее, дела обстоят иначе.» – И с этими словами мисс Компьютермит ещё прибавила скорости.

Алиса почувствовала, что у неё дух захватывает от такой гонки, потому что у неё было всего две ноги, в то время как у термита их шесть: чтобы поспевать, (ведь шесть поделить на два будет три) ей оставалось лишь одно – бежать в три раза быстрей чем обычно. И всё же она как-то умудрялась поспевать. «В таком случае выходит» – сказала Алиса на бегу, – «что если бы у меня на столе две бутылки молока, и я убрала бы одну из них, а потом бы и другую, у меня бы осталась одна бутылка молока. Вы мне про это говорите?»

«Я вовсе про это не говорю» – ответила термитиха на бегу. – «Я говорю, что если бы ты убрала одну бутылку молока со стола, а потом бы убрала другую бутылку молока, а потом если бы ты перемножила оставшиеся на столе молочные бутылки, то ты бы получила ещё одну бутылку молока.»

«Довольно бессмысленно, но выглядит как отличный способ получать молоко бесплатно.»

«Вот именно! Капитан Развалина надеется получить бутылку молока бесплатно, да укрепятся его тылы.»

«Он что же, будет пить молоко тылами?»

«Конечно же, нет» – засмеялась мисс Компьютермит. – «Ты и в самом деле довольно глупа для девочки.»

«А Вы и в самом деле довольно велики для термита» – сказала Алиса.

«Au contraire» – ответила термитиха (по-французски), – «это ты довольно маленькая для девочки.» И пока Алиса слушала этот ответ, миллионы, даже триллионы других термитов так загрохотали за её спиной (некоторые из них на велосипедах), так что Алиса решила, что её захватила огромная волна термитного бешенства.

«Как это вы отвечаете на вопросы?» – спросила Алиса, продолжая бежать.

«Как, как» – начала мисс Компьютермит, также продолжая бежать, – «всё это основано на яичной системе.»

«А что это?»

«Ну, яйцо – оно либо есть, либо его нет. Согласна?»

«Полностью согласна» – ответила бегущая Алиса.

«Поэтому логично считать, что если яйцо есть, оно считается за яйцо, а если его нет, оно считается за не яйцо. Исходя из этого, когда яйца расставлены в определённом порядке, из них можно составить много вопросов и много ответов. Всего лишь не более чем октетом яиц (или не яиц) можно составить все цифры и все буквы алфавита. И не забыть изрядное число знаков препинания! А попробуй представить триллион яиц! Какие задачи можно решать с триллионом яиц! И тот же самый принцип относится к термитам, конечно: термит либо есть, либо его нет. Мы, термиты, даже превосходим яйца в бытие и небытие, потому что у нас есть ноги, и следовательно, мы можем перемещаться значительно быстрее яиц.»

«А разве не бывает подвижных яиц?» – спросила Алиса.

«Не говори мне про подвижные яйца» – сердито ответила термитиха.

«Итак, выходит, что когда Капитан Развалина задаёт Матке вопрос, вы, термиты, сообща отвечаете?»

«Верно.»

«А где живёт Капитан Развалина?» (Алисе пришлось кричать громко, потому что шесть помножить на триллион бегущих лап термитов производят грохот, который может заглушить что угодно.) «Капитан Развалина» – начала термитиха загадочно, – «живёт за бугром.» Последние два слова она произнесла особенно загадочно. Вообще-то, она произнесла их загадочно загадочно.

Алиса была весьма взволнована этой новостью. «Означает ли это» – прокричала она, – «что и я могу выбраться за бугор?» – Алиса волновалась, потому что была почти уверена, что Козодой уже нашёл выход из термитного бугра.

«Ты как раз туда и держишь свой путь» – ответила мисс Компьютермит, – «ибо именно таким образом мы сообщаем Капитану Развалине ответы на вопросы: мы выходим из бугра, а Капитан может разобрать нашу информацию, обращая внимание на то, какие термиты есть, а каких – нет, и узнать, таким образом, ответ на свой последний вопрос.»

«Но Вы, кажется, сказали, что на последний вопрос нет ответа?»

«Его и нет, и поэтому-то я и бегу быстрее обычного. Скажу тебе ещё одну вещь…»

«И какую же?» – крикнула Алиса, которая рада была узнать, что мисс Компьютермит собиралась сказать ей только одну вещь: дело в том, что Алиса уже узнала более чем достаточно вещей в этот день.

«Лишь ту, что ты – часть ответа, Алиса; иначе как обьяснить, что ты так быстро бежишь?»

«А что происходит после того, как вы ответите на вопрос Капитана?»

«Разумеется, мы все отправляемся обратно в бугор, неся следующий вопрос.»

Но Алиса совсем не собиралась отправляться обратно в бугор; стоит ей выбраться наружу, там она и останется. «Может, я даже поспею домой к уроку писания» – сказала она сама себе. Это натолкнуло её на следующую мысль. «Мисс Компьютермит» – громко сказала она, – «вы ведь чертовски хорошо отвечаете на вопросы, верно?»

«Вне всякого сомнения. Давай спрашивай, девочка.»

«Ответьте мне тогда: каково правильное использование эллипсиса?»

«Ну-ка… погоди… дай подумать…» – компьютермитиха задумалась, – «я знаю… точно знаю… дай-ка… вот… нашла!»

«Ну и?» – в нетерпении подначивала Алиса.

«Правильное использование эллипсиса…» – величественно провозгласила компьютермитиха, – «для удаления тли с розового куста.»

«Простите?»

«Эллипсис… это род садового инвентаря… ведь так?»

«Нет, это никуда не годится!» – отмахнулась досадливо Алиса. – «Моя пратётушка скормит меня муравьям!»

Это заявление совершенно выбило мисс Компьютермит из колеи. «Муравьям!» – прошептала она в ужасе и побелела. «Что-нибудь не так, мисс Компьютермит?» – спросила Алиса. – «Вы испугались?»

«Скажи своей тётушке, чтоб держала своих муравьёв подальше!» – проскрипела термитиха, в очередной раз прибавляя скорости.

«Интересно, что могло так взволновать мисс Компьютермит?» – призадумалась Алиса. – «Разве я что-то сказала не так?» – И она припустилась за термитихой, изо всех сил пытаясь не отставать.

И вот Алиса догнала её, и тут она увидела тусклый свет, пробивающийся из отдалённого отверстия в бугре. Триллионы, даже зиллионы термитов неслись навстречу этому свету, и Алиса нашла, что их спешка весьма увлекает её: она была частью ответа.

И вдруг, неожиданно, Алиса уже извивалась червём, зажатая огромным пинцетом, уносившим её в небо. Всё выше, и выше, и выше. Как же у неё закружилась голова! «Ну и ну!» – закричал далёкий голос, – «Что это у нас тут такое? Похоже, в моём компьютермитном бугре завёлся чюрвь!» – Голос произнёс слово червь с буквой Ю, причем Алиса чётко расслышала Ю в слове червь, когда оно было произнесено. «Как это замечательно!» – прокричал голос. Алиса не видела, откуда шёл голос, и это ей не так уж важно, потому что в эту самую минуту пинцет отпустил её и она приземлилась на стеклянную пластину. Стеклянная пластина тут же была задвинута под другое стекло, которое очень напоминало собой стеклянный глаз. Алиса была распластана! «Теперь посмотрим, что мы поймали. Увеличение: пять да десять да пятьдесят пополам!

Алиса сообразила, что её рассматривают, довольно близко, и попробовала придумать, кому принадлежал стеклянный глаз, позволявший рассматривать тебя так близко. «Меня разглядывают через микроскоп!» – решила она наконец. Ей доводилось видеть, как пользовался микроскопом в своих исследованиях её прадядюшка Мортимер; он обычно изучал свои цифры и свои редиски.

«Ну и ну!» – провозгласил далёкий голос. – «Не иначе как мы смотрим на маленькую девочку, на крошечную девочку, на самую мизерную девочку. Как она очутилась в моём компьютермитном бугре? Какое восхитительно шальное явление!»

Алиса заглянула в стеклянный глаз микроскопа и увидела ещё один глаз – огромный глаз – почти что человеческий глаз – смотрящий на неё. «Ох, если бы я только могла пройти через микроскоп» – подумала Алиса, – «я бы могла снова стать своего обычного размера.» В конце концов, ведь за этот день она уже успела влезть по часовому маятнику, и исчезнуть, и уменьшиться, так что эта задача не должна была оказаться для неё чрезмерно сложной. Так и вышло. Алиса почувствовала, как она проникает через стеклянный глаз микроскопа, и через ещё один стеклянный глаз, и через ещё один, и снова, и наконец последний стеклянный глаз, и к этому моменту она была в полуобморочном состоянии. И в самом деле, она, кажется, потеряла сознание.

Третья вещь, которую Алиса поняла, очнувшись, это что она лежала на крайне неудобной раскладушке под одеялом из конского волоса. Вторая вещь, которую Алиса поняла, это что её окружал бардак, состоявший из разнообразных вещей и штуковин. А первая вещь, которую она поняла, это что старый и довольно неопрятный барсук склонился над ней с чашкой чая в руке, из которой он пытался поить её. Алиса отпила, поскольку чувствовала себя довольно слабо от таких перемещений, но чай был неясного вкуса, и она сказала об этом старому барсуку. «Боюсь, чай и в самом деле темнит» – согласился барсук, – «но это лишь оттого, что он без молока. Видишь ли, в данный момент я на мели, и хотя я пытался изобрести бесплатную бутылку молока, мои компьютермиты не смогли найти для меня решение этой простенькой задачи. Боюсь, это их слегка разворошило. И всё же я попробую прояснить твой чай рыбьим соком…» – С этими словами барсук собрался выдавить живую золотую рыбку в алисину чашку с чаем.

Это заставило Алису вскочить. «Пожалуйста, не обижайте бедную рыбку!» – крикнула она.

«Но она любит сдабривать чай» – ответил барсук, болтая рыбкой перед носом Алисы. – «Это японская чайная рыба.»


    Ваша оценка произведения:

Популярные книги за неделю